STRATEŠKI TOKOVI: I radno i paradno
Za razliku od našeg naroda, koji se i dan-danas kreće u ekstremima, o čemu najbolje svedoče dešavanja kod nas poslednjih meseci, postoje mudriji narodi koji nakon ekstrema i sukoba uvek razborito i državnički nađu neku produktivnu sredinu. Englezi su odavno poznati kao šampioni ove igre pragmatičnog državništva, ali oni odavno nisu jedini pametnjakovići u svetu, jer su se u međuvremenu državničkom načinu razmišljanja okrenule i druge nacije - od „malog“ Tadžikistana, preko „srednjeg“ Azerbejdžana, sve do monumentalne Kine. Svi oni su se okupili pretprošlog vikenda na samitu Šangajske organizacije za saradnju (SCO) u kineskom gradu Tjencinu, da tamo razmene državnička iskustva, da bi potom neki otišli kući, a neki zajedno paradirali na vojnoj paradi u Pekingu povodom 80. godišnjice završetka Drugog svetskog rata.
Na ta dva događaja kineski zmaj sa mnogo glava je mudro pokazao dve ključne. Na samitu SCO u Tjencinu sve je bilo u znaku promovisanja globalne saradnje i multilateralizma, te je kineski predsednik čak i predstavio Inicijativu za globalno upravljanje kako bi se ovaj trenutno podivljali 21. vek priveo nekom redu i dogovoru i velikih s malima i međusobnom dogovoru velikih. Ima u toj inicijativi i udaranja kontre Trampu i njegovom konceptu Amerike na prvom mestu kao unilateralnom, ali na taktičan način, kako Kinezi već to rade, ne zatvarajući vrata i za neke buduće dogovore sa Amerikom kad se istutnje Trampov populizam i međusobna obaranja ruku. Ali u toj inicijativi je mnogo više poruka tzv. globalnom jugu da Kina može biti preferirani partner, pa je u Tjencinu završio i Narendra Modi, indijski premijer, što je pravo čudo kad se imaju u vidu podozrivi odnosi dve zemlje, ali je Tramp poterao svojim zavrtanjem ruke Modija kod Kineza, što ne znači da sada on neće dati svoju ponudu Modiju u ovom vaskolikom globalnom geopolitičkom cenkanju.
Kako bi u tom cenkanju prošla što bolje, Kina nije pokazala samo diplomatsku fleksibilnost iz Tjencina, već i prave mišiće nekoliko dana kasnije na vojnoj paradi u Pekingu, gde su analitičarima posebno zaparali oči hipersonični, interkontinentalni i „srednji“ projektili, podvodni i stelt vazdušni dronovi, kao i prosta količina novih modela naoružanja. Vojne parade su uvek i sajmovi naoružanja kako bi se ponešto i prodalo, ali primarni cilj ove parade je bio da se pošalje poruka svima po svetu da Kina ima dovoljno naoružanja da eventualno zatrpa bilo koju tačku sveta kišom efektive, te je svakako bolje da se s njom dogovara nego da joj se preti, te je Tramp svojim tvitom na sve to reagovao upravo primereno i vickasto i bez preteških reči, poput uvređenog druga iz razreda koji nije pozvan na žurku.
Jer na kraju krajeva, i Tramp, i Putin, i Si su iz istog „razreda“ pobednika u Drugom svetskom ratu i do sada nisu bili na različitim stranama istorije, te sve njihove vojne parade i juriše treba shvatiti tek kao pozicioniranje da se u više traka kao na auto-putu rasporede u pravoj strani istorije, a ne nužno kao najavu sukoba.
Jer veliki, za razliku od nas malih, ne odvajaju radni i paradni mod, već i kad paradiraju - rade, što su Kinezi upravo pokazali, a mi, ali i mnogi drugi, tek treba da se učimo tom državničkom načinu mišljenja, kojim se prevazilaze ekstremi i dostiže razborita sredina.